ДЕСЕТИ ДЕО
Глава XXIX
ПОСТУПАК ПРЕМА МАЛОЛЕТНИЦИМА
1. Опште одредбе
Члан 464.
(1) Одредбе ове главе примењују се у поступку према лицима која су извршила кривично дело као малолетници, а у време покретања поступка, односно суђења нису навршили двадесет једну годину. Остале одредбе овог закона примењују се уколико нису у супротности са одредбама ове главе.
(2) Одредбе чл. 466. до 468, 471. до 474, 483, 485, 487. ст. 1. и 2. и члана 495. овог законика примењују се у поступку према млађем пунолетном лицу ако се до почетка главног претреса установи да долази у обзир да се том лицу изрекне васпитна мера у смислу члана 82. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, а до тог времена оно није навршило двадесет једну годину.
Члан 465.
Кад се у току поступка утврди да малолетник у време извршења кривичног дела није навршио четрнаест година, кривични поступак ће се обуставити и о томе ће се обавестити орган старатељства.
Члан 466.
(1) Малолетнику се не може судити у одсуству.
(2) При предузимању радњи којима присуствује малолетник, а нарочито при његовом саслушању, учесници у поступку дужни су да поступају обазриво, водећи рачуна о душевној развијености, осетљивости, личним својствима и приватности малолетника, како вођење кривичног поступка не би штетно утицало на развој малолетника.
(3) У исто време ови органи спречаваће погодним мерама свако недисциплиновано понашање малолетника.
Члан 467.
(1) Малолетник може имати браниоца од почетка припремног поступка.
(2) Малолетник мора имати браниоца од почетка припремног поступка ако се води поступак за кривично дело за које је прописана казна затвора преко три године, а за остала кривична дела за која је прописана блажа казна - ако судија за малолетнике оцени да је малолетнику потребан бранилац.
(3) Ако у случајевима из става 2. овог члана сам малолетник, његов законски заступник или сродници не узму браниоца, њега ће поставити по службеној дужности судија за малолетнике.
(4) Бранилац малолетника може бити само адвокат.
Члан 468.
Нико не може бити ослобођен од дужности да сведочи о околностима потребним за оцењивање душевне развијености малолетника, упознавање његове личности и прилика у којима живи (члан 479).
Члан 469.
(1) Кад је малолетник учествовао у извршењу кривичног дела заједно са пунолетним лицем, поступак према њему ће се издвојити и спровести по одредбама ове главе.
(2) Поступак према малолетнику може се спојити са поступком против пунолетног лица и спровести по општим одредбама овог законика само ако је спајање поступка неопходно за свестрано разјашњење ствари. Решење о томе доноси веће за малолетнике надлежног суда, на образложени предлог државног тужиоца. Против овог решења није дозвољена жалба.
(3) Кад се спроводи јединствени поступак за малолетника и пунолетне учиниоце, у погледу малолетника ће се увек применити одредбе чл. 466. до 468, 471. до 474, 483, 485, 487. ст. 1. и 2. и члана 494. кад се на главном претресу разјашњавају питања која се односе на малолетника, као и чл. 495, 501. и 502. овог законика, а остале одредбе ове главе уколико њихова примена није у супротности са вођењем јединственог поступка.
Члан 470.
Кад је лице извршило неко кривично дело као малолетно, а неко као пунолетно, спровешће се јединствен поступак по члану 33. овог законика пред већем које суди пунолетним лицима.
Члан 471.
(1) У поступку према малолетницима, поред овлашћења која су изричито предвиђена у одредбама ове главе, орган старатељства има право да упозна са током поступка, да у току поступка ставља предлоге и да указује на чињенице и доказе који су од важности за доношење правилне одлуке.
(2) О сваком покретању поступка према малолетнику државни тужилац ће обавестити надлежни орган старатељства.
Члан 472.
(1) Малолетник се позива преко родитеља, односно законског заступника, осим ако то није могућно због потребе хитног поступања или других околности.
(2) Одлуке и друга писмена достављају се малолетнику сходно одредбама члана 162. овог законика, с тим да се малолетнику неће достављати писмена истицањем на огласној табли суда, нити ће се применити одредба члана 158. став 2. овог законика.
Члан 473.
(1) Без дозволе суда не сме се се објавити ток кривичног поступка према малолетнику, ни одлука донесена у том поступку.
(2) Објавити се може само онај део поступка, односно само онај део одлуке за који постоји одобрење, али у том случају не смеју се навести име малолетника и други подаци на основу којих би се могло закључити о ком је малолетнику реч.
Члан 474.
Органи који учествују у поступку према малолетнику, као и други органи и установе од којих се траже обавештења, извештаји или мишљења, дужни су најхитније да поступе како би се поступак што пре завршио.
2. Састав суда
Члан 475.
(1) У судовима у републици чланици постоје већа за малолетнике. У првостепеним судовима постоји један или више судија за малолетнике.
(2) Веће за малолетнике у првостепеном суду и веће за малолетнике у другостепеном суду, осим већа за малолетнике у републичком врховном суду, састављено је од судије за малолетнике и двојице судија-поротника. Судија за малолетнике је председник већа.
(3) У републичким врховним судовима одређује се распоредом послова веће за малолетнике, које је састављено од тројице судија. Кад веће за малолетнике суди на претресу, састављено је од двојице судија и тројице судија-поротника.
(4) Судије-поротници бирају се из редова професора, учитеља, васпитача и других лица која имају искуство у васпитању малолетника.
(5) Веће за малолетнике виших судова, у саставу предвиђеном у ст. 2. и 3. овог члана, одлучују о жалбама, као и у другим случајевима одређеним овим закоником.
(6) Судија за малолетнике првостепеног суда спроводи припремни поступак и врши друге послове у поступку према малолетницима.
Члан 476.
Суд надлежан за одлучивање у другом степену одлучује по жалбама против одлука већа за малолетнике првостепеног суда и по жалбама против решења државног тужиоца и судије за малолетнике у случајевима предвиђеним у овом законику, као и у случајевима кад је у овом законику одређено да одлучује веће за малолетнике вишег суда.
Члан 477.
За поступак према малолетнику месно надлежан је, по правилу, суд његовог пребивалишта, а ако малолетник нема пребивалиште или оно није познато - суд боравишта малолетника. Поступак се може спровести пред судом боравишта малолетника који има пребивалиште или пред судом места извршења кривичног дела, ако је очигледно да ће се код тог суда лакше спровести поступак.
Члан 478.
Надлежни републички орган може одредити један суд који ће у првом степену бити надлежан за све кривичне предмете малолетника за подручје више судова.
3. Покретање поступка
Члан 479.
(1) Кривични поступак према малолетнику покреће се за сва кривична дела само по захтеву државног тужиоца.
(2) За кривична дела за која се гони по предлогу или приватној тужби, поступак се може покренути ако је оштећени ставио предлог за покретање поступка надлежном државном тужиоцу у року предвиђеном у члану 53. овог законика.
(3) Ако државни тужилац не поднесе захтев за покретање поступка према малолетнику, обавестиће о томе оштећеног. Оштећени не може преузети поступак, односно не може поднети приватну тужбу суду, али може у року од осам дана од пријема обавештења државног тужиоца захтевати да веће за малолетнике надлежног суда одлучи о покретању поступка.
Члан 480.
(1) За кривична дела за која је прописана казна затвора до три године или новчана казна државни тужилац може одлучити да не захтева покретање кривичног поступка иако постоје докази да је малолетник учинио кривично дело, ако сматра да не би било целисходно да се води поступак према малолетнику с обзиром на природу кривичног дела и околности под којима је учињено, ранији живот малолетника и његова лична својства. Ради утврђивања ових околности државни тужилац може затражити обавештења од родитеља, односно стараоца малолетника, других лица и установа, а кад је то потребно, може ова лица и малолетника позвати ради непосредног обавештавања. Он може затражити мишљење од органа старатељства о целисходности покретања поступка према малолетнику.
(2) Ако за доношење одлуке из става 1. овог члана треба да се испитају лична својства малолетника, државни тужилац може, у споразуму са органом старатељства, упутити малолетника у прихватилиште или у установу за испитивање или васпитање, али најдуже на месец дана.
(3) Кад је извршење казне или васпитне мере у току, државни тужилац може одлучити да не захтева покретање кривичног поступка за друго кривично дело малолетника, ако с обзиром на тежину тог кривичног дела, као и на казну, односно васпитну меру која се извршава, не би имало сврхе вођење поступка и изрицање кривичне санкције за то дело.
(4) Кад државни тужилац у случајевима из ст. 1. и 3. овог члана оцени да није целисходно да се покрене поступак према малолетнику, обавестиће о томе, уз навођење разлога, орган старатељства и оштећеног, који могу у року од осам дана захтевати од већа за малолетнике да одлучи о покретању поступка.
Члан 481.
(1) У случајевима из члана 479. став 3. и члана 480. став 4. овог законика веће за малолетнике решава у седници пошто претходно прибави списе од државног тужиоца. На седницу се позива државни тужилац.
(2) Веће за малолетнике може одлучити да се поступак не покрене или да се према малолетнику покрене поступак пред судијом за малолетнике. Против решења већа за малолетнике није дозвољена жалба.
(3) Кад веће одлучи да се према малолетнику покрене поступак пред судијом за малолетнике, државни тужилац може учествовати у овом поступку и има сва овлашћења која му по овом законику припадају у поступку.
4. Припремни поступак
Члан 482.
(1) Државни тужилац подноси захтев за покретање припремног поступка судији за малолетнике надлежног суда. Ако се судија за малолетнике не сложи са овим захтевом, затражиће да о томе одлучи веће за малолетнике вишег суда.
(2) Судија за малолетнике вишег суда може поверити вођење припремног поступка судији за малолетнике нижег суда на чијем подручју малолетник борави ако је нижи суд ван седишта тог вишег суда.
(3) Судија за малолетнике може поверити органу унутрашњих послова да изврши наредбу о претресању стана или о привременом одузимању предмета на начин предвиђен овим закоником.
Члан 483.
(1) У припремном поступку према малолетнику, поред чињеница које се односе на кривично дело, посебно ће се утврдити године малолетника, околности потребне за оцену његове душевне развијености, испитаће се средина у којој и прилике под којима малолетник живи и друге околности које се тичу његове личности.
(2) Ради утврђивања тих околности саслушаће се родитељи малолетника, његов старалац и друга лица која могу пружити потребне податке. О овим околностима затражиће се, по потреби, извештај од органа старатељства, а ако је према малолетнику била примењена васпитна мера, прибавиће се извештај о примени те мере.
(3) Податке о личности малолетника прибавља судија за малолетнике. Судија за малолетнике може затражити да те податке прикупи одређени стручни радник (социјални радник, дефектолог и др.) ако га има у суду, а може њихово прибављање поверити органу старатељства.
(4) Кад је за утврђивање здравственог стања малолетника, његове душевне развијености, психичких својстава или склоности потребно да малолетника прегледају вештаци, за овај преглед одредиће се лекари, психолози или педагози. Оваква испитивања малолетника могу се извршити у здравственој или другој установи.
Члан 484.
(1) Судија за малолетнике сам одређује начин извођења појединих радњи, држећи се при том одредаба овог законика у оној мери која обезбеђује права окривљеног на одбрану, права оштећеног и прикупљање доказа потребних за одлучивање.
(2) Радњама у припремном поступку могу присуствовати државни тужилац и бранилац. Саслушање малолетног лица, кад је то потребно, обавиће се уз помоћ педагога или другог стручног лица. Судија за малолетнике може одобрити да радњама у припремном поступку присуствује представник органа старатељства и родитељ, односно старалац малолетника. Кад наведена лица присуствују тим радњама, могу стављати предлоге и упућивати питања лицу које се саслушава.
Члан 485.
(1) Судија за малолетнике може наредити да се малолетник у току припремног поступка смести у прихватилиште, васпитну или сличну установу, да се стави под надзор органа старатељства или да се преда другој породици, ако је то потребно ради издвајања малолетника из средине у којој је живео или ради пружања помоћи, заштите или смештаја малолетника.
(2) Трошкови смештаја малолетника исплаћују се унапред из буџетских средстава и улазе у трошкове кривичног поступка.
Члан 486.
(1) Изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор кад за то постоје разлози из члана 142. став 2. овог законика.
(2) На основу решења о притвору које је донео судија за малолетнике, притвор у припремном поступку може трајати најдуже месец дана. Веће за малолетнике истог суда може из оправданих разлога продужити притвор најдуже још за два месеца.
(3) Након завршетка припремног поступка, притвор може да траје најдуже још до годину дана.
(4) Од подношења предлога државног тужиоца у погледу притвора примењују се сходно одредбе члана 146. овог законика, с тим што је веће за малолетнике дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор.
Члан 487.
(1) Малолетник издржава притвор одвојено од пунолетних лица.
(2) Судија за малолетнике може одредити да малолетник буде у притвору заједно с пунолетним лицима ако би усамљење малолетника дуже трајало, а постоји могућност да се малолетник стави у просторију са пунолетним лицем које на њега не би штетно утицало.
(3) Судија за малолетнике има према притвореним малолетницима иста овлашћења која по овом законику припадају истражном судији у погледу притвореника.
Члан 488.
(1) Пошто испита све околности које се односе на извршење кривичног дела и на личност малолетника, судија за малолетнике доставља списе надлежном државном тужиоцу који може, у року од осам дана, захтевати да се припремни поступак допуни или поднети образложени предлог већу за малолетнике за кажњавање, односно за примењивање васпитне мере.
(2) Предлог државног тужиоца треба да садржи: име и презиме малолетника, његове године живота, опис, назив и законску ознаку дела, доказе из којих произлази да је малолетник извршио кривично дело, образложење које треба да садржи оцену душевне развијености малолетника и предлог да се малолетник казни, односно да се према њему примени васпитна мера.
Члан 489.
(1) Ако у току припремног поступка државни тужилац нађе да нема основа за вођење поступка према малолетнику или да постоје разлози из члана 480. став 3. овог законика, поднеће предлог судији за малолетнике да обустави поступак. О предлогу за обустављање поступка обавестиће државни тужилац и орган старатељства, који је дужан, ако се не слаже са предлогом државног тужиоца, да о томе обавести судију за малолетнике у року од осам дана од дана пријема обавештења државног тужиоца.
(2) Ако се судија за малолетнике не сложи са предлогом државног тужиоца, затражиће да о томе одлучи веће за малолетнике вишег суда. Веће за малолетнике доноси одлуку по саслушању државног тужиоца. Овако ће судија за малолетнике поступити и кад се само орган старатељства није сложио са предлогом државног тужиоца.
(3) Одредбе члана 481. став 3. овог законика важи и кад веће за малолетнике не усвоји предлог државног тужиоца да се поступак обустави.
Члан 490.
Ако државни тужилац, у случајевима предвиђеним у чл. 481. и 489. овог законика, није учествовао у поступку према малолетнику, судија за малолетнике ће по завршеном припремном поступку изнети предмет већу за малолетнике ради суђења.
Члан 491.
Судија за малолетнике обавештава председника суда сваких месец дана који предмети малолетника нису окончани и о разлозима због којих је по појединим предметима поступак још у току. Председник суда ће предузети, по потреби, мере да се поступак убрза.
5. Поступак пред већем за малолетнике
Члан 492.
(1) Кад прими предлог државног тужиоца, као и кад се поступак према малолетнику води без предлога државног тужиоца, судија за малолетнике заказује седницу већа или главни претрес.
(2) Кад се поступак према малолетнику води без предлога државног тужиоца, судија за малолетнике изнеће на почетку седнице, односно главног претреса, које се кривично дело ставља малолетнику на терет.
(3) Казне и заводске мере могу се изрећи само по одржаном главном претресу. Остале васпитне мере могу се изрећи и у седници већа.
(4) У седници већа може се одлучити да се одржи главни претрес.
(5) О седници већа обавештавају се и њој могу присуствовати државни тужилац, бранилац и представник органа старатељства, а кад је потребно - и малолетник и његови родитељи, односно старалац.
(6) Судија за малолетнике саопштиће малолетнику васпитну меру која је према њему изречена у седници већа.
Члан 493.
(1) Кад веће за малолетнике одлучује на основу главног претреса, сходно ће се примењивати одредбе овог законика о припремама за главни претрес, о руковођењу главним претресом, о одлагању и прекидању главног претреса, о записнику и о току главног претреса, али суд може одступити од ових правила ако сматра да њихова примена у конкретном случају не би била целисходна.
(2) Поред лица наведених у члану 285. овог законика на главни претрес позваће се родитељи малолетника, односно старалац и орган старатељства. Недолазак родитеља, стараоца или представника органа старатељства не спречава суд да одржи главни претрес.
(3) Осим малолетника, главном претресу мора присуствовати државни тужилац, кад је ставио предлог у смислу члана 488. овог законика, а у случајевима обавезне одбране - и бранилац.
(4) Одредбе овог законика о измени и проширењу оптужбе примењиваће се и у поступку према малолетнику, али веће за малолетнике је овлашћено да и без предлога државног тужиоца донесе одлуку на основу чињеничног стања које је измењено на главном претресу.
Члан 494.
(1) Кад се суди малолетнику, увек ће се искључити јавност.
(2) Веће може дозволити да главном претресу присуствују лица која се баве заштитом и васпитањем малолетника или сузбијањем малолетничког криминалитета, као и научни радници.
(3) У току главног претреса, веће може наредити да се, осим државног тужиоца, браниоца и представника органа старатељства, из заседања удаље сва или поједина лица.
(4) За време извођења појединих доказа или говора странака, веће може наредити да се малолетник удаљи из заседања.
Члан 495.
У току поступка пред судом, судија за малолетнике или веће за малолетнике може донети одлуку о привременом смештају малолетника (члан 485), а може и укинути одлуку која је о томе раније донесена.
Члан 496.
(1) Судија за малолетнике дужан је да закаже главни претрес или седницу већа у року од осам дана од дана пријема предлога државног тужиоца или од дана завршетка припремног поступка (члан 490) или од дана кад је у седници већа одлучено да се одржи главни претрес. За свако продужење овог рока судија за малолетнике мора имати одобрење председника суда.
(2) Главни претрес се одлаже или прекида само изузетно. О сваком одлагању или прекидању главног претреса судија за малолетнике обавестиће председника суда и изнеће разлоге за одлагање, односно прекидање.
(3) Судија за малолетнике дужан је да у року од три дана од дана објављивања писмено изради пресуду, односно решење.
Члан 497.
(1) Веће за малолетнике није везано за предлог државног тужиоца при одлучивању да ли ће према малолетнику изрећи казну или ће применити васпитну меру, али ако се поступак према малолетнику води без предлога државног тужиоца, или ако је државни тужилац одустао од предлога, веће не може малолетнику изрећи казну него само васпитну меру.
(2) Веће ће решењем обуставити поступак у случајевима кад суд на основу члана 354. тач. 2. и 3. овог законика доноси пресуду којом се оптужба одбија или којом се оптужени ослобађа од оптужбе (члан 355), као и кад веће нађе да није целисходно изрећи малолетнику ни казну нити васпитну меру.
(3) Веће доноси решење и кад изриче васпитну меру малолетнику. У изреци овог решења наводи се само која се мера изриче, али се малолетник неће оглашавати кривим за кривично дело које му се ставља на терет. У образложењу решења навешће се опис дела и околности које оправдавају примену изречене васпитне мере.
(4) Пресуда којом се малолетнику изриче казна доноси се у облику предвиђеном у члану 356. овог законика.
(5) Ако веће за малолетнике утврди да је за суђење надлежно веће за малолетнике вишег суда, донеће решење о уступању предмета том суду.
Члан 498.
(1) Суд може малолетника осудити на плаћање трошкова кривичног поступка и на испуњење имовинскоправних захтева само ако је малолетнику изрекао казну. Ако је према малолетнику примењена васпитна мера, трошкови поступка падају на терет буџетских средстава, а оштећени се ради остваривања имовинскоправних захтева упућује на парнични поступак.
(2) Ако малолетник има зараду или имовину, суд може одредити да плати трошкове поступка и испуни имовинскоправни захтев и кад према њему примени васпитну меру.
6. Правни лекови
Члан 499.
(1) Против пресуде којом је малолетнику изречена казна, против решења којим је малолетнику изречена васпитна мера и против решења о обустављању поступка (члан 497. став 2) могу изјавити жалбу сва лица која имају право на жалбу против пресуде (члан 364), и то у року од осам дана од дана пријема пресуде, односно решења.
(2) Бранилац, државни тужилац, брачни друг, сродник по крви у правој линији, усвојилац, старалац, брат, сестра и хранилац могу изјавити жалбу у корист малолетника и против његове воље.
(3) Жалба против решења којим се изриче васпитна мера која се издржава у установи задржава извршење решења ако суд, у сагласности са родитељима малолетника, и по саслушању малолетника, не одлучи друкчије.
(4) На седници другостепеног већа (члан 375) позваће се малолетник само ако председник већа или веће нађе да би његово присуство било корисно.
Члан 500.
(1) Другостепено веће може преиначити првостепену одлуку изрицањем теже мере према малолетнику, само ако је то предложено у жалби.
(2) Ако првостепеном одлуком није изречена казна малолетничког затвора или заводска мера, другостепено веће може ту казну, односно меру изрећи само ако одржи претрес. Малолетнички затвор у дужем трајању или тежа заводска мера од оне изречене првостепеном одлуком, може се изрећи и у седници другостепеног већа.
Члан 501.
Захтев за заштиту законитости може се подићи како у случају кад је судском одлуком повређен закон, тако и у случају кад је према малолетнику неправилно примењена казна или нека васпитна мера.
Члан 502.
Одредбе о понављању кривичног поступка завршеног правноснажном пресудом сходно ће се примењивати и на понављање поступка завршеног правноснажним решењем о примени васпитне мере.
7. Надзор суда над спровођењем мера
Члан 503.
(1) Управа установе у којој се извршава васпитна мера према малолетнику дужна је да сваких шест месеци достави суду који је изрекао васпитну меру извештај о владању малолетника. Судија за малолетнике тог суда може и сам обилазити малолетнике смештене у установи.
(2) Судија за малолетнике може преко органа старатељства прибавити обавештење о извршењу осталих васпитних мера, а може одредити да то учини и одређени стручни радник (социјални радник, дефектолог и др.), ако га има у суду.
8. Обустава извршења и измена одлуке о васпитним мерама
Члан 504.
(1) Кад су испуњени услови предвиђени у закону за измену одлуке о изреченој васпитној мери, одлуку о томе доноси суд који је у првом степену донео решење о васпитној мери, ако сам нађе да је то потребно, или на предлог државног тужиоца, управника установе или органа старатељства коме је поверен надзор над малолетником.
(2) Пре доношења одлуке, суд ће саслушати државног тужиоца, малолетника, родитеља или стараоца малолетника или друга лица, а прибавиће и потребне извештаје од установе у којој малолетник издржава заводску меру, од органа старатељства или других органа и установа.
(3) По одредбама ст. 1. и 2. овог члана доноси се и одлука о обустављању извршења васпитне мере.
(4) Одлуку о обустављању или измени васпитне мере доноси веће за малолетнике.
Део трећи
ПОСЕБНИ ПОСТУПЦИ
Глава XXX
ПОСТУПАК ЗА ПРИМЕНУ МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ, ЗА ОДУЗИМАЊЕ ИМОВИНСКЕ КОРИСТИ, ЗА ОПОЗИВАЊЕ УСЛОВНЕ ОСУДЕ И ЗА ПУШТАЊЕ ОСУЂЕНОГ НА УСЛОВНИ ОТПУСТ
1. Поступак за примену мера безбедности
Члан 505.
(1) Ако је окривљени учинио кривично дело у стању неурачунљивости, државни тужилац ће поднети суду предлог да изрекне меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања таквог учиниоца у здравственој установи, односно предлог за обавезно психијатријско лечење учиниоца на слободи, ако за изрицање такве мере постоје услови предвиђени у чл. 63. и 64. Кривичног закона Савезне Републике Југославије.
(2) У овом случају окривљени, који се налази у притвору, неће се пустити на слободу него ће се до завршетка поступка за примену мера безбедности привремено сместити у одговарајућу здравствену установу или у неку подесну просторију.
(3) После стављања предлога из става 1. овог члана окривљени мора имати браниоца.
Члан 506.
(1) О примени мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи или обавезног психијатријског лечења на слободи решава, после одржаног главног претреса, суд који је надлежан за суђење у првом степену.
(2) Поред лица која се морају позвати на главни претрес, позваће се као вештаци и лекари психијатри из здравствене установе којој је било поверено вештачење о урачунљивости окривљеног. Окривљени ће се позвати ако је његово стање такво да може присуствовати главном претресу. О главном претресу ће се обавестити брачни друг окривљеног и његови родитељи, односно старалац, а према околностима и други блиски сродници.
(3) Ако суд, на основу спроведених доказа, утврди да је окривљени учинио одређено кривично дело и да је у време извршења кривичног дела био неурачунљив, одлучиће, на основу саслушања позваних лица и налаза и мишљења вештака, да ли ће окривљеном изрећи меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, односно обавезног психијатријског лечења на слободи. При одлучивању коју ће од тих мера безбедности изрећи, суд није везан за предлог државног тужиоца.
(4) Ако суд нађе да окривљени није био урачунљив, обуставиће поступак за примену мера безбедности.
(5) Против решења суда могу, у року од осам дана од дана пријема решења, изјавити жалбу сва лица која имају право да се жале против пресуде (члан 364), осим оштећеног.
Члан 507.
Мере безбедности из члана 505. став 1. овог законика могу се изрећи и кад државни тужилац на главном претресу измени подигнуту оптужницу, односно оптужни предлог, подношењем предлога за изрицање тих мера.
Члан 508.
Кад суд изрекне казну лицу које је извршило кривично дело у стању битно смањене урачунљивости, изрећи ће истом пресудом и меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, ако утврди да за то постоје законски услови (члан 63. Кривичног закона Савезне Републике Југославије).
Члан 509.
Правноснажна одлука којом је изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, односно обавезног психијатријског лечења на слободи (чл. 506. и 508) доставиће се суду који је надлежан да одлучи о лишењу пословне способности. О одлуци ће се обавестити и орган старатељства.
Члан 510.
(1) Суд који је изрекао меру безбедности испитаће по службеној дужности сваких девет месеци да ли је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи. Здравствена установа, орган старатељства и лице коме је изречена мера безбедности могу том суду поднети предлог за обуставу мере. По саслушању државног тужиоца, суд ће ову меру обуставити и одредити отпуштање учиниоца из здравствене установе, ако на основу мишљења лекара утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи, а може одредити и његово обавезно психијатријско лечење на слободи. Ако предлог за обуставу мере буде одбијен може се поново поднети по протеку шест месеци од дана доношења те одлуке.
(2) Кад се из здравствене установе отпушта учинилац чија је урачунљивост била битно смањена, а у тој установи је провео мање времена него што износи казна затвора на коју је осуђен, суд ће решењем о отпуштању одлучити да ли ће то лице издржати остатак казне или ће бити пуштено на условни отпуст. Учиниоцу који се пушта на условни отпуст може се изрећи и мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи ако за то постоје законски услови.
(3) По службеној дужности или на предлог управе здравствене установе у којој се окривљени лечи или је требало да се лечи или је требало да се лечи, а по саслушању државног тужиоца, суд може учиниоцу према коме је примењена мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи изрећи меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, ако установи да се учинилац није подвргао лечењу или га је самовољно напустио или да је и поред лечења остао тако опасан за своју околину да је потребно његово чување и лечење у здравственој установи. Пре доношења одлуке, суд ће, по потреби, прибавити и мишљење лекара, а окривљени ће се саслушати ако то његово стање дозвољава.
(4) Одлуке из претходних ставова овог члана доноси суд у седници већа (члан 24. став 6). О седници већа се обавештавају државни тужилац и бранилац. Пре доношења одлуке саслушаће се учинилац, ако је то потребно и могуће.
Члан 511.
(1) О примени мере безбедности обавезног лечења алкохоличара и наркомана суд одлучује пошто прибави налаз и мишљење вештака. Вештак треба да се изјасни и о могућностима за лечење окривљеног.
(2) Ако је условном осудом учиниоцу наложено лечење на слободи, а он се није подвргао лечењу или га је самовољно напустио, суд може, по службеној дужности или на предлог установе у којој се учинилац лечио или је требало да се лечи, а по саслушању државног тужиоца и учиниоца, одредити опозивање условне осуде или принудно извршење изречене мере обавезног лечења алкохоличара или наркомана у здравственој установи или другој специјализованој установи. Пре доношења одлуке, суд ће, по потреби, прибавити и мишљење лекара.
Члан 512.
(1) Предмети који се по кривичном закону морају одузети одузеће се и кад се кривични поступак не заврши пресудом којом се оптужени оглашава кривим, ако то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала.
(2) Посебно решење о томе доноси орган пред којим се водио поступак у часу кад је поступак завршен, односно кад је обустављен.
(3) Решење о одузимању предмета из става 1. овог члана доноси суд и кад је у пресуди којом је оптужени оглашен кривим пропуштено да се донесе таква одлука.
(4) Оверени препис одлуке о одузимању предмета доставиће се власнику предмета, ако је власник познат.
(5) Против одлуке из ст. 2. и 3. овог члана власник предмета има право на жалбу због непостојања законског основа за одузимање предмета. Ако решење из става 2. овог члана није донео суд, о жалби одлучује веће (члан 24. став 6) суда који је био надлежан за суђење у првом степену.
2. Поступак за одузимање имовинске користи
Члан 513.
(1) Имовинска корист постигнута извршењем кривичног дела утврђује се у кривичном поступку по службеној дужности.
(2) Суд и други органи пред којима се води кривични поступак дужни су у току поступка да прикупљају доказе и извиђају околности које су од важности за утврђивање имовинске користи.
(3) Ако је оштећени поставио имовинскоправни захтев за повраћај ствари прибављених кривичним делом, односно за исплату износа који одговара вредности ствари, имовинска корист ће се утврђивати само у оном делу који није обухваћен имовинскоправним захтевом.
Члан 514.
(1) Кад долази у обзир одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом од других лица (члан 85. став 2. и члан 87. Кривичног закона Савезне Републике Југославије), лице на које је имовинска корист пренесена или лице коме је имовинска корист прибављена, односно представник правног лица, позваће се ради саслушања у претходном поступку и на главном претресу. У позиву ће се то лице упозорити да ће се поступак спровести без његовог присуства.
(2) Представник правног лица саслушаће се на главном претресу после окривљеног. На исти начин поступиће се у односу на друго лице из претходног става, ако није позвано као сведок.
(3) Лице на које је имовинска корист пренесена или лице коме је имовинска корист прибављена, односно, представник правног лица, овлашћено је да у вези са утврђивањем имовинске користи предлаже доказе и да, по овлашћењу председника већа, поставља питање окривљеном, сведоцима и вештацима.
(4) Искључење јавности на главном претресу не односи се на лице на које је имовинска корист пренесена или коме је прибављена, односно представника правног лица.
(5) Ако суд тек у току главног претреса утврди да долази у обзир одузимање имовинске користи, прекинуће главни претрес и позваће лице на које је имовинска корист пренесена или коме је прибављена, односно представника правног лица.
Члан 515.
Суд ће висину износа имовинске користи одмерити по слободној оцени, ако би њено утврђивање изазвало несразмерне тешкоће или знатно одуговлачење поступка.
Члан 516.
Кад долази у обзир одузимање имовинске користи, суд ће по службеној дужности по одредбама које важе за извршни поступак одредити привремене мере обезбеђења. У таквом случају примењиваће се сходно одредбе члана 210. ст. 2. и 3. овог закона.
Члан 517.
(1) Одузимање имовинске користи суд може изрећи у пресуди којом се оптужени оглашава кривим, у решењу о кажњавању без главног претреса, у решењу о судској опомени или у решењу о примени васпитне мере, као и у решењу којим се изриче мера безбедности из чл. 63. и 64. Кривичног закона Савезне Републике Југославије.
(2) У изреци пресуде или решења, суд ће навести који се предмет, односно новчани износ одузима.
(3) Оверени препис пресуде, односно решења доставља се и лицу на које је имовинска корист пренесена или коме је имовинска корист прибављена, као и представнику правног лица, ако је суд изрекао одузимање имовинске користи од тог лица, односно од правног лица.
Члан 518.
Лице из члана 514. овог законика може поднети захтев за понављање кривичног поступка у погледу одлуке о одузимању имовинске користи.
Члан 519.
Одредбе члана 365. ст. 2. и 3. и чл. 373. и 377. овог законика сходно ће се примењивати у погледу жалбе против одлуке о одузимању имовинске користи.
Члан 520.
Ако у одредбама ове главе није што друго одређено у погледу поступка за примену мера безбедности или за одузимање имовинске користи, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика.
3. Поступак за опозивање условне осуде
Члан 521.
(1) Кад је у условној осуди одређено да ће се казна извршити ако осуђени не врати имовинску корист, не накнади штету или не испуни друге обавезе, а осуђени у одређеном року није испунио те обавезе, суд који је судио у првом степену спровешће поступак за опозивање условне осуде на предлог овлашћеног тужиоца, или по службеној дужности.
(2) Судија који за то буде одређен саслушаће осуђеног, ако је доступан, и спровешће потребне извиђаје ради утврђивања чињеница и прикупљања доказа важних за одлуку.
(3) После тога ће председник већа заказати седницу већа, о којој ће обавестити тужиоца, осуђеног и оштећеног. Недолазак странака и оштећеног, ако су уредно обавештени, не спречава одржавање седнице већа.
(4) Ако суд утврди да осуђени није испунио обавезу која му је била одређена пресудом, донеће пресуду којом ће опозвати условну осуду и одредити да се утврђена казна изврши, или одредити нов рок за испуњење обавезе, или укинути тај услов или одређену обавезу заменити другом обавезом. Ако суд нађе да нема основа за доношење које од тих одлука, решењем ће обуставити поступак за опозивање условне осуде.
4. Поступак за пуштање на условни отпуст
Члан 522.
(1) Поступак за пуштање на условни отпуст (члан 38. став 5. Кривичног закона Савезне Републике Југославије) покреће се на молбу осуђеног.
(2) Молба се подноси суду који је судио у првом степену.
(3) Веће првостепеног суда (члан 24. став 6) ће утврдити да ли је протекло потребно време предвиђено законом за пуштање на условни отпуст и затражити извештај од управе установе у којој осуђени издржава казну затвора о његовом владању, извршавању радних обавеза, с обзиром на радну способност, и другим околностима које показују да ли је постигнута сврха кажњавања, ако тај извештај није достављен уз молбу осуђеног.
(4) Ако молбу не одбаци, веће ће саслушати државног тужиоца који поступа пред тим судом.
(5) против одлуке већа жалбу могу изјавити државни тужилац и осуђени који је поднео молбу за условни отпуст.
Глава XXXI
ПОСТУПАК ЗА ДОНОШЕЊЕ ОДЛУКЕ О БРИСАЊУ ОСУДЕ, ЗА ПРЕСТАНАК ПРАВНИХ ПОСЛЕДИЦА ОСУДЕ И МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ
Члан 523.
(1) Кад по закону брисање осуде наступа протеком одређеног времена и под условом да осуђени у том времену не учини ново кривично дело (члан 93. ст. 1, 3. и 4. Кривичног закона Савезне Републике Југославије), решење о брисању осуде доноси по службеној дужности орган надлежан за вођење казнене евиденције.
(2) Пре доношења решења о брисању осуде извршиће се потребна проверавања, а нарочито ће се прикупити подаци о томе да ли је против осуђеног у току кривични поступак за неко ново кривично дело учињено пре истека поступка предвиђеног за брисање осуде.
Члан 524.
(1) Ако надлежни орган не донесе решење о брисању осуде, осуђено лице може захтевати да се утврди да је брисање осуде наступило по закону.
(2) Ако орган не поступи по захтеву осуђеног у року од тридесет дана од дана пријема захтева, осуђени може тражити да суд који је у првом степену изрекао пресуду донесе решење о брисању осуде.
(3) О захтеву осуђеног одлучује суд по саслушању државног тужиоца.
Члан 525.
Ако условна осуда не буде опозвана ни после једне године од дана престанка времена проверавања, суд који је у првом степену судио донеће решење којим се утврђује брисање условне осуде. Ово решење доставиће се осуђеном, државном тужиоцу и органу надлежном за вођење казнене евиденције.
Члан 526.
(1) Поступак за брисање осуде на основу судске одлуке (члан 93. став 5. Кривичног закона Савезне Републике Југославије) покреће се по молби осуђеног.
(2) Молба се подноси суду који је судио у првом степену.
(3) Судија који за то буде одређен претходно ће испитати да ли је протекло потребно време по закону, а затим ће спровести потребне извиђаје, утврдити чињенице на које се позива молилац и прибавити доказе о свим околностима које су важне за одлуку.
(4) Суд може о понашању осуђеног затражити извештај од органа унутрашњих послова на чијем је подручју осуђени боравио после издржане казне, а може такав извештај тражити и од управе установе у којој је осуђени казну издржавао.
(5) После извршених извиђаја, а по саслушању државног тужиоца, судија ће доставити списе са образложеним предлогом већу суда који је судио у првом степену.
(6) Против одлуке суда по молби за брисање осуде жалбу могу изјавити молилац и државни тужилац.
(7) Ако суд одбије молбу зато што осуђени својим понашањем није заслужио брисање осуде, осуђени може молбу поновити по истеку једне године од дана правноснажности решења о одбијању молбе.
Члан 527.
У уверењу које се грађанима издаје на основу казнене евиденције, брисана осуда и брисане правне последице осуде не смеју се помињати.
Члан 528.
(1) Молба за престанак мера безбедности забране вршења позива, делатности или дужности или забране управљања моторним возилом или молба за престанак правне последице осуде која се односи на забрану стицања одређеног права (члан 92. Кривичног закона Савезне Републике Југославије), подноси се суду који је судио у првом степену.
(2) Судија који за то буде одређен претходно ће испитати да ли је протекло потребно време по закону, а затим ће извршити потребне извиђаје, утврдити чињенице на које се позива молилац и прикупити доказе о свим околностима које су важне за одлуку.
(3) О понашању осуђеног судија може затражити извештај од органа унутрашњих послова на чијем је подручју осуђени боравио после издржане, опроштене или застареле главне казне, а може такав извештај тражити и од установе у којој је осуђени казну издржао.
(4) После спроведених извиђаја, а по саслушању државног тужиоца, судија ће доставити списе са образложеним предлогом већу свог суда (члан 24. став 6).
Члан 529.
Кад суд одбије молбу за престанак мера безбедности или правних последица осуде, нова молба се може поднети по истеку једне године од дана правноснажности решења којим је раније поднета молба одбијена.
Глава XXXII
ПОСТУПАК ЗА ПРУЖАЊЕ МЕЂУНАРОДНЕ ПРАВНЕ ПОМОЋИ И ИЗВРШЕЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА У КРИВИЧНОПРАВНИМ СТВАРИМА
Члан 530.
Међународна кривичноправна помоћ указује се по одредбама међународних уговора.
(2) Ако међународни уговор не постоји или одређена питања нису регулисана међународним уговором, међународна кривичноправна помоћ указује се по одредбама овог законика.
Члан 531.
Међународна кривичноправна помоћ посебно обухвата извршење појединих процесних радњи, као што су саслушање окривљеног, сведока и вештака, увиђај, претрес просторија и лица, заплену предмета, као и достављање аката, писмених материјала и других предмета који су у вези са кривичним поступком у држави молиљи.
Члан 532.
(1) Молбе домаћих судова за правну помоћ у кривичним предметима достављају се иностраним органима преко Савезног министарства правде. На исти начин достављају се домаћим судовима молбе иностраних органа за правну помоћ.
(2) У хитним случајевима, ако постоји узајамност, молбе за правну помоћ могу се достављати посредством Савезног министарства унутрашњих послова.
(3) Прописом републике чланице одредиће се који ће судови бити надлежни за указивање међународне кривичноправне помоћи, а може се одредити да један суд обавља те послове за све судове на одређеном подручју.
Члан 533.
(1) Савезно министарство правде доставиће молбу иностраног органа за правну помоћ на поступак надлежном суду.
(2) У случајевима предвиђеним у члану 532. став 2. овог закона, Савезно министарство унутрашњих послова упућује молбу суду преко Савезног министарства правде.
(3) О дозвољености и начину извршења радње која је предмет молбе иностраног органа одлучује суд по домаћим прописима.
(4) Кад се молба односи на кривично дело за које по домаћим прописима није дозвољена екстрадиција, суд ће затражити од Савезног министарства правде мишљење да ли ће поступити по тој молби.
Члан 534.
(1) Домаћи судови неће поступити по молби иностраног органа којом се тражи извршење кривичне пресуде иностраног суда.
(2) Изузетно од одредбе става 1. овог члана, домаћи суд ће извршити правноснажну пресуду у односу на санкцију коју је изрекао инострани суд ако је то предвиђено међународним уговором или на основу узајамности и ако санкцију изрекне и домаћи суд према кривичном законодавству Савезне Републике Југославије.
(3) Надлежан суд доноси пресуду у већу из члана 24. став 6. овог законика. О седници већа обавестиће се државни тужилац и бранилац.
(4) Месна надлежност суда одређује се према последњем пребивалишту осуђеног лица у Савезној Републици Југославији, а ако осуђено лице није имало пребивалиште у Савезној Републици Југославији - према месту рођења. Ако осуђено лице није имало пребивалиште нити је рођено у Савезној Републици Југославији, Савезни суд ће одредити један од стварно надлежних судова пред којим ће се спровести поступак.
(5) Стварно надлежан суд је суд одређен републичким законом, а за војна лица - првостепени војни суд.
(6) У изреку пресуде из става 3. овог члана суд ће унети потпуну изреку и назив суда из иностране пресуде и изрећи ће санкцију. У образложењу пресуде изнеће разлоге којима се руководио приликом изрицања санкције.
(7) Против пресуде могу изјавити жалбу државни тужилац, и осуђени или његов бранилац и лица из члана 364. став 2. овог законика.
(8) Ако страни држављанин осуђен од домаћег суда или лице овлашћено уговором поднесе молбу првостепеном суду да осуђени издржава казну у својој земљи, првостепени суд ће поступити по међународном уговору или на основу узајамности.
Члан 535.
Кад се ради о кривичним делима прављења и стављања у промет фалсификованог новца - "прања" новца, неовлашћене производње, прерађивања и продаје опојних дрога и отрова, трговине људима, као и о другим кривичним делима у погледу којих се међународним уговорима предвиђа централизација података, орган пред којим се води кривични поступак дужан је да, без одлагања, достави Савезном министарству за унутрашње послове податке о кривичном делу и учиниоцу, а првостепени суд - и правноснажну пресуду.
Члан 536.
(1) Ако је на територији Савезне Републике Југославије кривично дело извршио странац који има пребивалиште у страној држави, тој држави се могу, ван услова предвиђених у члану 540. овог законика, уступити сви кривични списи ради кривичног гоњења и суђења, ако се страна држава томе не противи.
(2) Пре доношења решења о спровођењу истраге одлуку о уступању доноси надлежни државни тужилац. У току истраге ову одлуку на предлог државног тужиоца доноси истражни судија, а до почетка главног претреса - веће (члан 24. став 6).
(3) Уступање се може дозволити за кривична дела за која је предвиђена казна затвора до десет година, као и за кривична дела угрожавања јавног саобраћаја.
(4) Ако је оштећени југословенски држављанин, уступање није дозвољено ако се он томе противи, осим ако је дато обезбеђење за остваривање његовог имовинскоправног захтева.
(5) Ако се окривљени налази у притвору, од стране државе затражиће се најкраћим путем да у року од петнаест дана извести да ли преузима гоњење.
Члан 537.
(1) Захтев стране државе да се у Савезној Републици Југославији предузме гоњење југословенског држављанина или лица које има пребивалиште у Савезној Републици Југославији за кривично дело извршено у иностранству, упућује се са списима надлежном државном тужиоцу на чијем подручју то лице има пребивалиште.
(2) Ако је надлежном органу стране државе поднесен имовинскоправни захтев, поступиће се као да је тај захтев поднесен надлежном суду.
(3) О одбијању да се предузме кривично гоњење, као и о правноснажној одлуци донесеној у кривичном поступку, обавестиће се страна држава која је упутила захтев.
Члан 538.
Садржину молбе и друга питања која се односе на пружање међународне кривичноправне помоћи, која нису регулисана овим закоником, ближе ће регулисати савезни министар правде.
Глава XXXIII
ПОСТУПАК ЗА ИЗДАВАЊЕ ОКРИВЉЕНИХ И ОСУЂЕНИХ ЛИЦА
Члан 539.
(1) Издавање окривљених или осуђених лица спроводи се по одредбама међународних уговора.
(2) Ако међународни уговор не постоји или одређена питања нису регулисана међународним уговором, издавање окривљених или осуђених лица спровешће се по одредбама овог законика.
Члан 540.
(1) Претпоставке за издавање јесу:
1) да лице чије се издавање тражи није југословенски држављанин;
2) да дело због кога се тражи издавање није извршено на територији Савезне Републике Југославије, против ње или њеног држављанина;
3) да је дело због кога се тражи издавање кривично дело и по домаћем закону и по закону државе у којој је извршено;
4) да по домаћем закону није наступила застарелост кривичног гоњења или застарелост извршења казне или да кривично дело није обухваћено амнестијом;
5) да странац чије се издавање тражи није због истог дела од домаћег суда већ осуђен, или да за исто дело није од домаћег суда правноснажно ослобођен, осим ако се стичу услови за понављање кривичног поступка предвиђени овим закоником, или да против странца није у Савезној Републици Југославији због истог дела учињеног према Савезној Републици Југославији покренут кривични поступак, а ако је покренут поступак због дела учињеног према југословенском држављанину, да је положено обезбеђење за остваривање имовинскоправног захтева оштећеног;
6) да је утврђена истоветност лица чије се издавање тражи;
7) да има довољно доказа за основану сумњу да је странац чије се издавање тражи учинио одређено кривично дело или да постоји правноснажна пресуда.
(2) Као домаћи закон, у смислу тачке 3. става 1. овог члана, сматра се савезни закон, односно закон републике чланице на чијој територији се налази суд надлежан за одлучивање о издавању.
(3) Под условима из тач. 3, 4. и 6. става 1. овог члана и ако за исто кривично дело није већ осуђен од домаћег суда, може се одобрити издавање странца или југословенског држављанина међународном суду који је Савезна Република Југославија признала потврђеним међународним уговором.
Члан 541.
(1) Поступак за издавање окривљених или осуђених странаца покреће се по молби стране државе.
(2) Молба за издавање подноси се Савезном министарству правде.
(3) Уз молбу за издавање морају се приложити:
1) средства за утврђивање истоветности окривљеног, односно осуђеног (тачан опис, фотографије, отисци прстију и сл.);
2) уверење или други подаци о држављанству странца;
3) оптужница или пресуда или одлука о притвору или који други акт раван овој одлуци, у изворнику или овереном препису, у коме треба да је назначено име и презиме лица чије се издавање тражи и остали подаци потребни за утврђивање његове истоветности, опис дела, законски назив кривичног дела и докази за основану сумњу;
4) извод из текста кривичног закона стране државе који се има применити или је примењен према окривљеном због дела поводом кога се тражи издавање, а ако је дело извршено на територији треће државе, онда и извод из текста кривичног закона те државе.
(4) Ако су поменути прилози састављени на страном језику, треба да је приложен и оверен превод на српском језику.
Члан 542.
(1) Савезно министарство правде доставља молбу за издавање странца истражном судији суда на чијем подручју странац борави или на чијем подручју се затекне.
(2) Ако се не зна пребивалиште или боравиште странца чије се издавање тражи, установиће се оно претходно, преко органа унутрашњих послова.
(3) Ако молба одговара условима из члана 541. овог законика, истражни судија ће странцу одредити притвор, ако постоје разлози из члана 142. овог законика, односно предузеће друге мере за обезбеђење његовог присуства, осим ако је већ из саме молбе очигледно да нема места издавању. Притвор може трајати најдуже до извршења одлуке о издавању али не дуже од годину дана од дана притварања. На овај притвор сходно се примењује одредба члана 143. и члана 146. став 2. овог законика.
(4) Истражни судија ће, пошто установи истоветност странца, овом без одлагања саопштити због чега се и на основу којих доказа тражи његово издавање и позваће га да наведе шта има у своју одбрану.
(5) О саслушању и одбрани саставиће се записник. Истражни судија упутиће странца да може узети браниоца или ће му га поставити по службеној дужности, ако је одбрана по овом законику обавезна.
Члан 543.
(1) У хитним случајевима, кад постоји опасност да ће странац побећи или да ће се сакрити, орган унутрашњих послова може странца лишити слободе ради спровођења истражном судији надлежног суда на основу молбе надлежног иностраног органа, без обзира како је упућена. У молби треба да буду наведени подаци за утврђивање истоветности странца, природа и назив кривичног дела, број одлуке, датум, место и назив иностраног органа који је одредио притвор и изјава да ће издавање бити тражено редовним путем.
(2) Кад се одреди притвор у смислу става 1. овог члана и странац буде спроведен истражном судији, истражни судија ће после његовог саслушања, одредити притвор и о притвору известити Савезно министарство правде.
(3) Истражни судија ће пустити на слободу странца кад престану разлози за притвор, или ако молба за издавање не буде поднесена у року који је он одредио, водећи рачуна о удаљености државе која тражи издавање, а који не може бити дужи од два месеца од дана притварања странца. О овом року обавестиће се страна држава. На молбу стране државе, веће надлежног суда може продужити овај рок у оправданим случајевима највише још за један месец.
(4) Кад прописана молба буде поднесена у одређеном року, поступиће истражни судија по члану 542. ст. 3. и 4. овог законика.
Члан 544.
(1) По саслушању државног тужиоца и браниоца, истражни судија ће по потреби спровести и друге извиђајне радње ради утврђивања да ли постоје претпоставке за издавање странца, односно за предају предмета на којима је или помоћу којих је учињено кривично дело, ако су ти предмети одузети од странца.
(2) По спроведеним извиђајима, истражни судија ће описе извиђаја, са својим мишљењем, доставити већу.
(3) Ако је против странца чије се издавање тражи код домаћег суда у току кривични поступак или је то лице осуђено или се налази на издржавању казне због истог или другог кривичног дела, назначиће то истражни судија у списима.
Члан 545.
(1) Ако веће надлежног суда установи да нису испуњене законске претпоставке за издавање, донеће решење да се молба за издавање одбија. Ово решење доставиће тај суд по службеној дужности суду одређеном републичким прописом, који ће по саслушању државног тужиоца потврдити, укинути или преиначити решење.
(2) Ако је странац у притвору, веће може одлучити да он остане у притвору до правноснажности решења о одбијању издавања.
(3) Правноснажно решење којим се издавање одбија доставиће Савезном министарству правде, које ће о томе обавестити страну државу.
Члан 546.
Ако веће надлежног суда нађе да су испуњене законске претпоставке за издавање странца (члан 540), утврдиће то решењем. Против тог решења странац има право жалбе суду одређеном републичким прописом.
Члан 547.
Ако суд поводом жалбе нађе да су испуњене претпоставке за издавање странца, односно ако против таквог решења првостепеног суда не буде уложена жалба, предмет се доставља савезном министру правде, који ће одлучити о издавању.
Члан 548.
(1) Савезни министар правде доноси решење којим издавање дозвољава или не дозвољава. Министар може донети решење да се издавање одложи зато што је због другог кривичног дела код домаћег суда у току кривични поступак против странца чије се издавање тражи или што се странац налази на издржавању казне у Савезној Републици Југославији.
(2) Савезни министар правде неће дозволити издавање странца који у Савезној Републици Југославији ужива право азила, ако се ради о политичком или војном кривичном делу, ако су странцу угрожени живот или слобода због расе, вере, етничке припадности, друштвеног положаја или политичких убеђења, ако постоје озбиљни разлози да се верује да ће у држави која тражи изручење, странац мора бити изложен нехуманом поступању или тортури, или ако у поступку који је претходио изручењу странцу није било омогућено да има браниоца. Министар може одбити издавање ако су у питању кривична дела за која је у домаћем закону предвиђена казна затвора до три године, или ако је инострани суд изрекао казну лишења слободе до једне године.
Члан 549.
(1) У решењу којим дозвољава издавање странца министар ће навести:
1) да се он не може гонити за друго, пре издавања, учињено кривично дело;
2) да се према њему не може извршити казна за друго, пре издавања, учињено кривично дело;
3) да се према њему не може применити тежа казна од оне на коју је осуђен, нити смртна казна;
4) да се он не сме издати трећој држави ради гоњења за кривично дело учињено пре дозвољеног издавања.
(2) Осим наведених услова, савезни министар правде може поставити и друге услове за издавање, у складу са законом и међународним уговором.
Члан 550.
(1) О решењу којим је одлучено о издавању обавестиће се страна држава дипломатским путем.
(2) Решење којим се дозвољава издавање доставиће се Савезном министарству за унутрашње послове, који наређује да се странац спроведе до границе, где ће се на уговореном месту предати органима стране државе која је тражила издавање.
Члан 551.
(1) Ако издавање истог лица тражи више страних држава због истог кривичног дела, даће се првенство молби државе чији је држављанин то лице, а ако та држава не тражи издавање - молби државе на чијој територији је кривично дело извршено, а ако је дело извршено на територији више држава или се не зна где је извршено - молба државе која је прва тражила издавање.
(2) Ако издавање истог лица тражи више страних држава због различитих кривичних дела, даће се првенство молби оне државе чији је држављанин то лице, а ако ова држава не тражи издавање, молби државе на чијем подручју је извршено најтеже кривично дело, а ако су дела исте тежине - молби државе која је прва тражила издавање.
Члан 552.
(1) Ако се против лица које се налази у страној држави води у Савезној Републици Југославији кривични поступак или ако је лице које се налази у страној држави домаћи суд казнио, савезни министар правде може поднети молбу за издавање.
(2) Молба се подноси страној држави дипломатским путем и њој се прилажу исправе и подаци из члана 541. овог законика.
Члан 553.
(1) Кад постоји опасност да ће лице за које се тражи издавање побећи или да ће се сакрити, савезни министар правде може и пре него што се поступи по члану 552. овог законика тражити да се против тог лица предузму потребне мере ради његовог притварања.
(2) У молби за привремено притварање посебно ће се назначити подаци о истоветности траженог лица, природа и назив кривичног дела, број одлуке, датум, место и назив органа који је одредио притвор, односно подаци о правноснажности пресуде, као и изјава да ће се издавање тражити редовним путем.
Члан 554.
(1) Ако тражено лице буде издато, моћи ће се кривично гонити, односно према њему ће се моћи извршити казна само за кривично дело за које је издавање одобрено.
(2) Ако је такво лице правноснажно осуђено од домаћег суда и за друга, пре издавања учињена кривична дела за која издавање није одобрено, примениће се сходно одредбе члана 405. овог законика.
(3) Ако издавање одобрено под одређеним условима у погледу врсте или висине казне која се може изрећи, односно извршити и под тим условима буде прихваћено, суд је при изрицању казне везан тим условима, а ако се ради о извршењу већ изречене казне, суд који је судио у последњем степену преиначиће пресуду и саобразиће изречену казну условима издавања.
(4) Ако је издато лице било притворено у страној држави због кривичног дела због кога је издато, време које је провело у притвору урачунаће се у казну.
Члан 555.
(1) Ако издавање тражи страна држава од друге стране државе, а тражено лице би се имало спровести преко територије Савезне Републике Југославије, спровођење може, на молбу заинтересоване државе, дозволити савезни министар правде под условом да се не ради о југословенском држављанину и да се издавање не врши за политичко или војно кривично дело.
(2) Молба за спровођење лица преко територије Савезне Републике Југославије мора садржати све податке из члана 541. овог законика.
(3) Под условом узајамности, трошкови спровођења лица преко територије Савезне Републике Југославије падају на терет савезног буџета.
Глава XXXIV
ПОСТУПАК ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ, РЕХАБИЛИТАЦИЈУ И ОСТВАРИВАЊЕ ДРУГИХ ПРАВА ЛИЦА НЕОПРАВДАНО ОСУЂЕНИХ И НЕОСНОВАНО ЛИШЕНИХ СЛОБОДЕ
Члан 556.
(1) Право на накнаду штете због неоправдане осуде има лице према коме је била правноснажно изречена кривична санкција или које је оглашено кривим а ослобођено од казне, а доцније је поводом ванредног правног лека нови поступак правноснажно обустављен или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена, осим у следећим случајевима:
1) ако је до обуставе поступка или пресуде којом се оптужба одбија дошло због тога што је у новом поступку оштећени као тужилац, односно приватни тужилац, одустао од гоњења, или што је оштећени одустао од предлога, а до одустанка је дошло на основу споразума са окривљеним;
2) ако је у новом поступку решењем оптужба одбачена због ненадлежности суда, а овлашћени тужилац је предузео гоњење пред надлежним судом.
(2) Осуђени нема право на накнаду штете ако је својим лажним признањем или на други начин намерно проузроковао своју осуду, осим ако је на то био принуђен.
(3) У случају осуде за кривична дела у стицају, право на накнаду штете може се односити и на поједина кривична дела у погледу којих су испуњени услови за признање накнаде.
Члан 557.
(1) Право на накнаду штете застарева за три године од дана правноснажности првостепене пресуде којом је окривљени ослобођен од оптужбе или којом је оптужба одбијена, односно правноснажности првостепеног решења којим је поступак обустављен, а ако је поводом жалбе решавао виши суд - од дана пријема одлуке вишег суда.
(2) Пре подношења суду тужбе за накнаду штете, оштећени је дужан да се са својим захтевом обрати органу одређеном републичким прописом, а ако је у питању одлука војног суда, Савезном министарству одбране, ради постизања споразума о постојању штете и врсти и висини накнаде.
(3) У случају из члана 556. став 1. тачка 2. овог законика, о захтеву се може решавати само ако овлашћени тужилац није предузео гоњење пред надлежним судом у року од три месеца од дана пријема правноснажне пресуде. Ако по истеку овог рока овлашћени тужилац предузме гоњење пред надлежним судом, прекинуће се поступак за накнаду штете до окончања кривичног поступка.
Члан 558.
(1) Ако захтев за накнаду штете не буде усвојен или по њему орган управе не донесе одлуку у року од три месеца од дана подношења захтева, оштећени може код надлежног суда поднети тужбу за накнаду штете. Ако је постигнут споразум само у погледу дела захтева, оштећени може тужбу поднети у погледу остатка захтева.
(2) Док траје поступак из става 1. овог члана, не тече застарелост предвиђена у члану 557. став 1. овог законика.
(3) Тужба за накнаду штете подноси се против републике чланице на чијој територији се налази суд који је судио у првом степену, а ако је у питању одлука војног суда - против Савезне Републике Југославије.
Члан 559.
(1) Наследници наслеђују само право оштећеног лица на накнаду имовинске штете. Ако је оштећени већ ставио захтев, наследници могу наставити поступак само у границама већ постављеног захтева за накнаду имовинске штете.
(2) Наследници оштећеног лица могу после његове смрти наставити поступак за накнаду штете, односно покренути поступак ако је оштећено лице умрло пре истека рока застарелости и од захтева се није одрекло, у складу са правилима о накнади штете прописаним Законом о облигационим односима.
Члан 560.
(1) Право на накнаду штете припада и лицу:
1) које је било у притвору а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена;
2) које је издржавало казну лишења слободе, а поводом понављања кривичног поступка, захтева за заштиту законитости или захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде, изречена му је казна лишења слободе у краћем трајању од казне коју је издржало, или је изречена кривична санкција која се не састоји у лишењу слободе, или је оглашено кривим а ослобођено од казне;
3) које је услед грешке или незаконитог рада органа неосновано лишено слободе, или је задржано дуже у притвору или установи за издржавање казне или мере;
4) које је у притвору провело дуже времена него што траје казна затвора на коју је осуђено.
(2) Лицу које је по члану 227. овог законика лишено слободе без законског основа, припада право на накнаду штете ако против њега није одређен притвор, нити му је време за које је лишено слободе урачунато у изречену казну за кривично дело или за прекршај.
(3) Накнада штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе. У случајевима из тачке 1. става 1. овог члана, искључено је право на накнаду штете и ако су постојале околности из члана 556. став 1. тач. 1. и 2. или ако је поступак обустављен на основу члана 217. овог законика.
(4) У поступку за накнаду штете у случајевима из ст. 1. и 2. овог члана сходно ће се примењивати одредбе ове главе.
Члан 561.
(1) Ако је случај на који се односи неоправдана осуда или неосновано лишење слободе неког лица приказиван преко средстава јавног обавештавања и тиме био повређен углед тог лица, суд ће на његов захтев, објавити у новинама или другом средству јавног обавештавања саопштење о одлуци из које произилази неоснованост раније осуде, односно неоснованост лишења слободе. Ако случај није приказиван преко средстава јавног обавештавања, овакво саопштење ће се, на захтев тог лица, доставити државном органу, органу територијалне аутономије или органу локалне самоуправе, предузећу, другом правном или физичком лицу код кога је лице у радном односу, а ако је то за његову рехабилитацију потребно - друштвеној или другој организацији. После смрти осуђеног лица, право на подношење овог захтева припада његовом брачном другу, деци, родитељима, браћи и сестрама.
(2) Захтев из става 1. овог члана може се поднети и ако није поднесен захтев за накнаду штете.
(3) Независно од услова предвиђених у члану 556. овог законика, захтев из става 1. овог члана може се поднети и кад је поводом ванредног правног лека измењена правна квалификација дела, ако је услед правне квалификације у ранијој пресуди био теже повређен углед осуђеног лица.
(4) Захтев из ст. 1. до 3. овог члана подноси се у року од шест месеци (члан 557, став 1), суду који је у кривичном поступку судио у првом степену. О захтеву одлучује веће (члан 24. став 6). Приликом решавања о захтеву сходно се примењују одредбе члана 556. ст. 2. и 3. и члана 560. став 3. овог законика.
Члан 562.
Суд који је у кривичном поступку судио у првом степену донеће по службеној дужности решење којим се поништава упис неосноване осуде у казненој евиденцији. Решење се доставља органу надлежном за вођење казнене евиденције. О поништеном упису не смеју се ником давати подаци из казнене евиденције.
Члан 563.
Лице коме је дозвољено разматрање и преписивање списа (члан 170) који се односе на неосновану осуду или на неосновано лишење слободе, не може употребити податке из тих списа на начин који би био од штете за рехабилитацију лица против кога је вођен кривични поступак. Председник суда је дужан да на ово упозори лице коме је дозвољено разматрање, и то ће се забележити на спису уз потпис тог лица.
Члан 564.
(1) Лицу коме је због неосноване осуде или неоснованог лишења слободе престао радни однос или својство осигураника социјалног осигурања, признаје се радни стаж, односно стаж осигурања као да је било на раду за време за које је због неосноване осуде или неоснованог лишења слободе стаж изгубило. У стаж се урачунава и време незапослености до које је дошло због неосноване осуде или неоснованог лишења слободе, а која није настала кривицом тог лица.
(2) Приликом сваког решавања о праву на које утиче дужина радног стажа, односно стажа осигурања, надлежни орган или организација узеће у обзир стаж признат одредбом става 1. овог члана.
(3) Ако орган или организација из става 2. овог члана не узме у обзир стаж признат одредбом става 1. овог члана, оштећено лице може захтевати да суд наведен у члану 558. став 1. овог законика утврди да је признавање овог времена наступило по закону. Тужба се подноси против органа или организације која оспорава признати стаж и против републике чланице, односно Савезне Републике Југославије (члан 558. став 3).
(4) На захтев органа, односно организације код које се право из става 2. овог члана остварује, исплатиће се из буџетских средстава (члан 558. став 3) прописан допринос за време за које је одредбом става 1. овог члана стаж признат.
(5) Стаж осигурања признат одредбом става 1. овог члана у целини се урачунава у пензијски стаж.
Глава XXXV
ПОСТУПАК ЗА ИЗДАВАЊЕ ПОТЕРНИЦЕ И ОБЈАВЕ
Члан 565.
Ако се не зна пребивалиште или боравиште окривљеног, кад је то по одредбама овог законика неопходно, суд или државни тужилац ће затражити од органа унутрашњих послова да окривљеног потражи и да их обавести о његовој адреси.
Члан 566.
(1) Издавањем потернице може се наредити кад се окривљени против кога је покренут кривични поступак због кривичног дела за које се гони по службеној дужности и за које се по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа казна налази у бекству, а постоји наредба за његово довођење или решење о одређивању притвора.
(2) Издавање потернице наређује суд пред којим се води кривични поступак.
(3) Издавање потернице наредиће се и у случају бекства окривљеног из установе у којој издржава казну, без обзира на висину казне, или бекства из установе у којој издржава заводску меру везану са лишењем слободе. Наредбу у таквом случају издаје управник установе.
(4) Наредба суда или управника установе за издавање потернице доставља се органима унутрашњих послова ради извршења.
Члан 567.
(1) Ако су потребни подаци о појединим предметима који су у вези са кривичним делом, или ове предмете треба пронаћи, а нарочито ако је то потребно ради установљења истоветности пронађеног непознатог леша, наредиће се издавање објаве којом ће се затражити да се подаци или обавештења доставе органу који води поступак.
(2) Орган унутрашњих послова може објављивати и фотографије лешева и несталих лица ако постоје основи сумње да је до смрти, односно нестанка тих лица, дошло услед кривичног дела.
Члан 568.
Орган који је наредио издавање потернице или објаве дужан је да је одмах повуче кад се пронађе тражено лице или предмет, или кад наступа застарелост кривичног гоњења или извршења казне или други разлози због којих потерница или објава није више потребна.
Члан 569.
(1) Потерницу и објаву расписује орган унутрашњих послова надлежан по месту оног државног органа пред којим се води кривични поступак, односно установе из које је побегло лице на издржавању казне или заводске мере.
(2) Ради обавештавања јавности о потерници или објави могу се користити и средства јавног обавештавања.
(3) Ако је вероватно да се лице за којим је издата потерница налази у иностранству, Савезно министарство унутрашњих послова може расписати и међународну потерницу, уз прибављену сагласност Савезног министарства правде.
(4) На молбу иностраног органа, Савезно министарство унутрашњих послова може расписати потерницу и за лице за које се сумња да се налази у Савезној Републици Југославији, ако је у молби дата изјава да ће се у случају проналажења тог лица затражити његово издавање.
Глава XXXVI
ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 570.
(1) Ако се код суда који суди само у првом степену због недовољног броја судија, не може образовати веће предвиђено у члану 24. став 6. послове из надлежности тог већа вршиће веће непосредно вишег суда.
Члан 571.
Ако је на дан ступања на снагу овог законика био у току неки рок, тај рок ће се рачунати по одредбама тог законика, осим ако је према ранијим прописима рок био дужи.
Члан 572.
(1) за кривична дела за која се учинилац гони по предлогу оштећеног рок, из члана 53. став 1. овог законика почиње да тече од дана ступања на снагу кривичног закона који предвиди да се поједина кривична дела гоне по предлогу оштећеног.
(2) Кривични поступак за кривична дела која су се пре ступања на снагу овог закона из става 1. овог члана гонила по службеној дужности или приватној тужби, а по ступању на снагу тог закона по предлогу оштећеног, спровешће се по прописима који су били на снази пре ступања на снагу тог закона, ако је до тада поступак започет.
(3) Ако у случају из претходног става пресуда буде укинута у поступку по правним лековима, даљи поступак ће се спровести по приватној тужби, односно по предлогу оштећеног.
Члан 573.
(1) Право на понављање кривичног поступка правноснажно довршеног пре 1. јануара 1954. године биће уређено посебним савезним законом. До тада остаје на снази члан 6. Уводног закона за Законик о кривичном поступку ("Службени лист ФНРЈ", бр. 40/53).
(2) У погледу накнаде штете неоправдано осуђеним и неосновано лишеним слободе, одредба члана 7. Уводног закона за Законик о кривичном поступку ("Службени лист ФНРЈ", бр. 40/53) примењује се и после ступања на снагу овог законика, осим ако се друкчије предвиди савезним законом из става 1. овог члана.
Члан 574.
(1) Ако је до дана ступања на снагу овог законика донесена одлука против које је по тада важећем закону био дозвољен правни лек, а та одлука још није достављена, или је у току рок за изјаву правног лека, или по изјављеном правном леку још није одлучено, у погледу права на правни лек и поступка по правном леку, примењиваће се одредбе Закона о кривичном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 14/85, 74/87, 57/89 и 3/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92 и 24/94).
(2) Ако се на дан ступања на снагу овог законика код врховних судова република затекну нерешени предмети по правном леку за чије је решавање надлежан Савезни суд, доставиће се ти предмети Савезном суду.
Члан 575.
Подзаконске прописе предвиђене овим закоником надлежни савезни органи донеће у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог законика.
Члан 576.
Ступањем на снагу овог законика престаје да важи Закон о кривичном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 14/85, 74/87, 57/89 и 3/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92 и 24/94).
Члан 577.
Овај законик ступа на снагу три месеца од дана објављивања у "Службеном листу СРЈ".